Šetali smo gradom, prešli Mrežnicu i šumskom cestom krenuli uzbrdo, prema Vinici.Neki su već nakon par minuta pitali pedagoginju : '' Mogu li sada pojesti sendvič ? ''. Šuma je i u magli bila predivna, okupana jesenskim bojama. Svaki čas smo se saginjali i skupljali kestene koje će učenici odnijeti kućama. Punu košaru dan ranije ubranih kestena i ostalu opremu za pečenje  odvezao je jedan od planinarskih vodiča – Lala automobilom. Zadnjih 15 minuta stvari su preuzeli učenici i nosili ih dalje. Što je planinarski dom bio bliže, sve smo brže hodali, nestrpljivo očekujući  da dođemo do cilja. Odjednom, pred očima nam se otvorila čistina s klupama i skladnim drvenim planinarskim domom. 

Pred ulazom je bila mišolovka koja je privukla našu pažnju. U njoj je spavao puh, mala siva životinjica slična mišu. Nikako se nije htio probuditi, već je nastavio lijeno spavati. U domu je veselo pucketala vatrica, a domar nas je sve počastio planinskim čajem. Navalili smo na sendviče i grickalice. Ubrzo su već svi bili vani. Jedni su brali kestene, drugi se igrali loptom. Planinar Dugi ložio je vani vatru i ispekao nam sve kestene. Kako su bili slasni!

Kad je oko 12 sati granulo sunce, svi smo bili razdragani. Organizirali smo više zanimljivih igara (štafete, Sve ptičice iz gore, potezanje užeta i sl.). Bilo je veselja, navijanja. Ponavljali su se padeži, recitirali stihovi, radili koluti i zvijezde.

Za to vrijeme odrasli planinari (Nešo, Lala i Dugi ) prisjećali su se vezanja čvorova, nakon čega je slijedila kratka škola vezivanja čvorova.

Mali planinari počistili su sve oko sebe, oprali šalice od čaja i upisali se u Knjigu utisaka. U 15 sati pozdravili smo se s domarom i zadnji put fotografirali pred ulazom u dom. 

Krenuli smo šumom prema Mrzlom Polju. Ali, mi planinari smo uvijek spremni na iznenađenja. Put, koji je trebao biti lijep, suh i pun lišća, više ne postoji. Uništen je zbog izvlačenja drva pomoću traktora. Sada je bio blatnjav i klizav. Morali smo tražiti druge puteve kroz šumu i šikaru. Bilo je i padanja, ali bez povreda. Kada smo izašli iz šume, vidjeli smo da smo bliže Dugoj Resi nego Mrzlom Polju. Plan je odmah promijenjen. Nakon šetnje uz Mrežnicu, pored slapa i brane nasuprot Pamučne tvornice, stigli smo do Bolnice Duga Resa. Pozvali smo roditelje i oko 17 sati stigli kućama, prljavi, ali puni utisaka i planinarskih priča.

Dok smo čekali roditelje već je nekolicina pitala: '' Kuda ćemo ići na drugi izlet ? ''.